Проф. др МИРКА ЛУКИЋ ШАРКАНОВИЋ, народна посланица Посланичке групе ИВИЦА ДАЧИЋ – СПС упутила је посланичко питање Министарству здравља.

Поштовани, користим прилику да се обратим Министарству здравља и министарки проф. Грујичић.

Тешке трагедије у Школи „Владислав Рибникар“ и околини Младеновца показале су колико је важно и да ли и колико здравствени систем функционише, пре свега Служба хитне медицинске помоћи, али и комплетан здравствени систем у целини. Срећом, захваљујући доброј организацији и брзом деловању свих здравствених служби избегнута је још већа трагедија од претешке која нас је задесила.
Међутим, оно што је мени, а верујем и већини запало за око јесте стални апел за добровољним даваоцима крви да донирају крв који је данима био присутан у медијима.
Потреба за овом драгоценом течношћу је све већа због тога што је људски век се продужио захваљујући развоју савремене медицине, а самим тим и већи и сложенији хирушки захвати се одвијају, који захтевају примену трансфузије крви.
Такође, убрзан развој саобраћаја, саобраћајне инфраструктуре, савремена техничка достигнућа све чешће су узрок виолентних повреда које такође захтевају трансфузију. Многе тешке болести траже примену крви и компоненти које су код појединих готово и једини лек.
Са друге стране, давалаштво крви у целој Србији је у константном паду, а разлози су различити и бројни. Многе болничке установе, пре свега универзитетски и клинички центри и клиничко-болнички центри покушавају да реше овај проблем тако што за планиране хирушке интервенције користе тзв. аутологну крв. Шта то значи? Аутологна крв је крв где су и давалац и прималац крви иста особа, а за хитне хирушке интервенције и даље се користи добијана крв од добровољних давалаца, значи трансфузија крви и на овај начин се штеди крв.
У мају месецу ове године у скупштинску процедуру је стигао Предлог закона о људским ћелијама и ткивима који би требало да допринесе да се унапреди проблем недостатка крви. Закон о трансфузијској медицини донет 2017. године базиран на европским стандардима предвидео је нов начин организације трансфузијске службе и обухвата четири самосталне институције, Институт за трансфузију крви Србије и Завода за трансфузију крви Нови Сад, Ниш и Крагујевац, али и три овлашћене установе као што су Суботица, Ужице и Земун, који ће вршити прикупљање, тестирање, обраду и дистрибуцију крви у регионалне болничке центре.
Са друге стране, оно што је предвиђено овим законом свака регионална болница предвиђено је да у њој постоји болничка банка крви чији је задатак да чува и дистрибуира крв према потребама болнице, а добијену крв из овлашћених центара и она наравно има потребе да планира потребе за следећу годину за крв. Добра страна постојања ових банака је могућност аутологне предонације, шта то значи? То значи да пацијенти који се припремају за планирану хируршку интервенцију у наредном неком периоду могу отићи у болничку банку крви, дати своју крв, која ће се на адекватан начин прикупити и чувати до његове хируршке интервенције где ће се примењивати искључиво том пацијенту. Дакле, овде се не ради о добровољном даваоцу крви, већ се ради о даваоцу крви за своју хируршку интервенцију.
На овом концепту треба инсистирати зато што не тражи посебан кадар, а ни специјалну опрему од оне којом ће већ бити опремљене болничке банке крви. Међутим, овакав начин трансфузијске службе у нашим условима је довео до значајног пада давалаштва, а намера нам је била да се унапреди. Од 44 установе које смо имали пре ових реформи где се прикупљала крв, пет дана у недељи пуно радно време дошли смо до седам пунктова где се крв може прикупљати и они мобилни пунктови где се два до три пута месечно организује акција добровољног давања крви која је, сложићете се са условима када је добровољно давалаштво свакако у паду, велики проблем.
Проблем је велики али није нерешив. Наш предлог би био да се склопи уговор између овлашћених услова и регионалних болница о могућности прикупљања крви у свим болницама као и раније, а што омогућава Закон о мрежи здравствених установа, где здравствене установе ради опште медицинске користи могу правити уговор о сарадњи. Донорство се мора стимулисати и мора се пронаћи начин на који ће се стимулисати донорство.
Наш народни посланик пре неколико дана, професор доктор Владимир Ђукић иницирао је акцију добровољног давања крви и у том смислу ћемо и ми народни посланици бити укључени у ову акцију. У вези са тим бих поставила питање Министарству здравља – да ли министарство разматра овакву могућност решавања проблема недостатка крви и пада добровољног давалаштва путем уговорене сарадње овлашћених установа са регионалним болницама, обзиром да то закон дозвољава, а што и ми предлажемо као рационалну и корисну могућност?
Захваљујем се.

Извор: Народна скупштина